Симо Матавуль

Симо Матавуль (Симо Матавуљ, 1852—1908) — сербский писатель-реалист, классик сербской литературы, автор очерков, рассказов и романов социальной и антиклерикальной направленности. Известен прежде всего сатирическим романом «Баконя фра Брне» (1892).

Цитаты

	Епископов в Далмации шесть, аббатов митроносных четыре, консисторий шесть, семинарий десять, благочиний сорок, приходов двести девяносто семь, капелланов сто тридцать три, монастырей семьдесят три, и в них две тысячи пятьсот душ монастырской братии. В Далмации около четырехсот тысяч католиков; страна эта бедная, и сынам ее приходится бродить по белу свету в поисках хлеба насущного; и кому ведомо это, тот, конечно, скажет, что по земельным угодьям и количеству лоз работников в господнем сем вертограде больше, чем надо. Тем не менее большинство далматинцев и по сей день негодует на французов за то, что в начале этого века они упразднили столько епархий, аббатств, консисторий, семинарий, благочиний, приходов, капелланств, монастырей и церквей.
	Далмација има: шест бискупа, четири митроносна опата, шест каптола, десет богословскијех сјеменишта, четрдесет деканата, двјеста деведесет и седам парохија, сто тридесет и три капеланије, седамдесет и три манастира и у њима око двије хиљаде пет стотина манастирске чељади.        У Далмацији има католичког народа око четири стотине хиљада душа; ова је сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би могао рећи да у томе винограду господњем према простору земљишта и броју чокота, има работника и одвише. Али већини Далматинаца и данас је јад на Французе, који почетком овога вијека укидоше још толико бискупија, опатија, каптола, сјеменишта, деканата, парохија, капеланија, манастира и цркава.
	— «Баконя фра Брне»

	Несколько лет назад поссорился один из Ерковичей с соседом. Еркович, человек задиристый, ударил соседа; тот держал в руках топор, замахнулся он на Ерковича, однако быстро спохватился, повернул его обухом, хватил Ерковича по лбу и убил его. На вопрос судьи, почему он так поступил, убийца ответил: «Ей-богу, мне нисколько не жаль, что убил его; но я никогда бы не простил себе, если бы пролил его кровь, потому что их кровь даже в девятом колене крови просит»
	Прије њеколико година спорјечка се један Јерковић са њекијем сусједом. Јерковић се нашао прзница, те удари сусједа, а овај имао у руци сјекиру, па замахне оштријем пут Јерковића, али се брзо предомисли и обрне ушице, пак ушицама звизне Јерковића по челу и убије га. Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...“
	— «Баконя фра Брне»

	Космач к тому ж вроде был и самым порядочным среди своих земляков. Говорю: вроде, потому что наверняка не знаю. Он клялся, что никогда ничего ни у кого не украл, кроме двух коз у дядьёв, да и то еще до женитьбы и по наущению покойного дяди Юреты; однако ж и зврляне клялись, что на его совести по меньшей мере тридцать голов мелкого и крупного скота и немало монастырской утвари. Как тут рассудишь по справедливости? Несомненно, все это преувеличено как одной, так и другой стороной. Вероятно, так полагали и власти; разделив это число пополам и приняв во внимание, что житель Зврлева, «прихвативший» не более пятнадцати голов скота, вовсе не преступил границу честности и вполне достоин быть народным представителем, они назначили Космача зврлевским старостой.
	Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано. Он се клео да никад никоме није ништа украо осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су се и Зврљевљани клели да он има на души бар ридесет грла што ситне што крупне стоке, и још многе манастирске ствари. Сад, ко би у том могао право пресудити? Одиста се претјеривало и с једне и с друге стране. Тако је канда и царска власт мислила, те пребивши на полак и узевши на ум да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није пријешао из граница честитости, те да може бити народнијем главаром. И постави власт Кушмеља кнезом у Зврљеву.
	— «Баконя фра Брне»

	Существуют ли домовые, колдуны, ведьмы, упыри, оборотни, бабы-яги и прочая нежить? В нашем городе — Рибнике, лежащем посреди далматического Приморья, едва ли кто в этом сомневается. А ведь в Рибнике почти четыре тысячи крещёных душ, и если такая уйма народу верит, то это, значит, не шутки.
	Има ли мора, видина, вјештица, вједогоња, здухача, гвоздензуба и осталијех утвара? У нашем мјесту - у Рибнику, насред приморја далматинског - мало ко сумња да нема света тога. А у Рибнику живе до четири тисуће крштенијех глава, те вјеровање толика народа није, ваљда, ситница.
	— «Злодеяние болтуна»

	С первого же взгляда становилось ясно, что это старый слуга, из тех, которые считаются скорее членами семьи, чем слугами, и которые говорят: «мы», «наш дом», «наша усадьба», — иной раз могут прикрикнуть на хозяина, а его детям влепить затрещину.
	На први поглед могло се познати да је тај чово господско старогонче, од онијех што су више сматрани као укућани него као слуге, што говоре: "ми" "наша кућа", "наше имање", што смију обрецнути се на господара, а, борме, његову дјецу могу поњекад и ошинути.
	— «Последние рыцари»

Источники

• Матавуль С. Последние рыцари. Избранная проза. Перевод И. Дорбы. — М.:Художественная литература, 1972